Izvještaj iz sela Kisilova
ampir Petar Blagojević proboden je kolcem a potom i spaljen 1725. godine u selu Kisilova, današnje Kisiljevo kod Požarevca, (u austrijskim izvorima se pominje kao Peter Plogojowitz). Do skoro se o tom slučaju jedino znalo iz izvještaja austrijskog službenika, carskog načelnika Frombalda, koji je objavljen u bečkom časopisu „Wienerisches Diariumˮ, a kasnije i u nekim njemačkim novinama iste te godine. Kad sam saznao za taj događaj, priznajem, bijah skeptičan. Sa ponosom tvrdim da su razum i logika uvijek preovladavali nada mnom. Zbog te moje osobine, o kojoj mogu posvijedočiti oni koji su mi bliski, i koji me poznaju lično, ovaj slučaj je uzdrmao temelje na kojima mi počivaju stavovi, i zaprijetio da mi ozbiljno naruši zdravlje.
Poštovani čitaoče, imajte na umu da se logika uporno borila da porekne sve neobičnosti koje ću vam iznijeti ovdje, a za koje bih najsretniji bio da se nikada nisu ni pojavili na svijetlo dana.
Sa slučajem Petra Blagojevića, moram priznati, nisam bio upoznat sve do prije mijesec dana. Tada me putem interneta kontaktirao jedan vremešni gospodin, čiji identitet sam zamoljen da ne otkrivam, a koji živi u Požarevcu. Taj gospodin je kategorički tvrdio da posijeduje opis tih nemilih događaja. Ispričan iz ugla supruge Petra Blagojevića, i zapisan u notesu koji se generacijama čuva u njegovoj porodici. Napomenuo je da, osim što nedostaju tri stranice, koje je njegova majka slučajno upotrebila za potpalu u vrijeme Drugog svijetskog rata, ostatak notesa je veoma dobro očuvan. Skeptičan prema onostranom, posebno prema vampirizmu, zatražih od njega, pomalo neljubazno, da mi pruži neki čvršći dokaz kako bi zavrijedio moju pažnju. Na to, on posla sliku na kojoj se jasno vidjelo kako drži nekakav notes u rukama. Da je primjerak stvarno iz tog perioda svijedočio je utisnuti grb Austrougarske monarhije na platnenim koricama, požutjelim i iskrzanim od starosti. Gospodin iz Požarevca je, takođe, zastupao stav kako je on jedini naslednik tog notesa, te kako on zapravo od mene samo želi da ga pročitam, i prenesem svijetu njegovu sadržinu onako kako mi to savijest i moral nalažu. Publicitet, koji bi eventualno dobio taj notes, išao bi njemu, kao vlasniku bilješke na ruku, te bi ga on možda mogao ponuditi na kakvoj svijetskoj licitaciji. Pod pretpostavkom da čitav slučaj ponovo uzbudi javnost kao što se desilo u Beču 1725. godine. Sadržina notesa je, citiram njegove riječi: „nagrada, momče, tebi za trud. Naš si čovek, mlad si, i smatram da će nam obojici tvoj autoritet ići na rukuˮ.
Moram priznati da su mi laskave riječi tog gospodina prijale, ali one nisu uticale na moju odluku. Odluku sam donio, kao i ljudi od pera prije mene, u želji da sačuvam blago svoga naroda od zaborava. Činjenica da je notes pokoljenjima čuvan bijaše dovoljna sama po sebi da probudi moje interesovanje. Stoga, sa nemirom u duši, ljubazno se saglasih sa njegovim predlogom. Dodah još i to da me vrlo raduje prilika koju mi je ukazao. Nakon toga zamolih ga da u velikoj rezoluciji uslika sve stranice i da mi pošalje fotografije kako bi ih odmah pročitao.
Međutim, na moje iznenađenje, on to odbi uz obrazloženje kako je internet nesiguran. Umjesto toga, predložio je da fotografije pošalje u preporučenom pismu, skrivene u presavijenoj hartiji. Pokunjen zbog nedostatka alternative ne preosta mi ništa drugo do da se složim sa tim.
Nakon osam dana mučnog isčekivanja koverat iz Srbije konačno stiže na moju dresu u Grčku. Otvorih ga sa onim nestrpljenjem kojim dijete otvara slatkiš. Odmah uočih da su slike dobre, u visokoj rezoluciji. Ali i da je tekst pisan starim srpskim jezikom, meni gotovo nerazumljivim. Osim toga, bio je poprilično i nečitak. Ne oklijevajući ni trena kontaktirah gospodina iz Požarevca. Obavijestih ga kako je pismo stiglo do mene, ali i stavih mu do znanja da mi je neophodna saradnja srpskog lingviste. To je bio jedini način da se dokuči i vijerodostojno prenese sve što je zapisano u notesu. Nastupila je kraća pauza. Pošto je disanje u slušalicu već postalo pomalo neprijatno on iznese uslov kako taj "treći čovjek" mora poštovati već dogovorenu diskreciju. Osim toga, reče kako se podrazumjeva da niko osim nas dvojice ne dolazi u kontakt sa tekstom iz notesa. Neizmjerno se obradovah i zakleh se čašću da će sve biti onako kako on zahtjeva.
Nakon razgovora pogledah još jednom u fotografije, a zatim sa osmijehom na licu, telefonirah Veselinu Vračaru. Osim što je bio lingvista, istoričar, i veliki poznavalac demonologije, takođe je bio i moj rođak, i čovjek od velikog povjerenja. Kada mu rekoh za izazov sa kojim se suočavam, on sa oduševljenjem odgovori da će još istog dana spakovati kofere.
Već sjutra ujutro, voljeni rođak zakuca na moja vrata vidno uzbuđen. Nakon pozdrava odmah zatraži da pogleda fotografije. Od srca se nasmijah njegovoj nestrpljivosti, po kojoj se dalo vidjeti da smo u srodstvu. Obećah mu da ćemo se nakon večere obojica povući u salon i u miru, koji sa sobom nosi noć, posvetiti svu svoju pažnju tom zadatku. Poznajući njegov avanturistički duh, predložih kako bi najbolje bilo da taj posao obavljmo samo noću, a da spavamo od zore do podneva. Poslijepodnevne časove sam želio iskoristiti da ga bolje upoznam sa gradom i običajima, kao i nekim artefaktima u atinskim muzejima koji bi njemu, kao istoričaru, sigurno bili interesantni. Zbog prirode zadatka i prijedloga da na njemu radimo tokom noći, rođak se oduševi nazivajući to perfectae rationis, savršenim planom.
Nakon iscrpljujućih noći, u kojima bijasmo obojica uznemiravani neobičnim i neobjašnjenim događajima, onim koji prevazilaze logiku i zdrav razum, po prvi put nakon dvijesta osamdeset devet godina iznosim sadržinu notesa prevedenu tako da je razumljiva svakome ko u današnje vrijeme poznaje srpski, i srodne jezike proizašle iz njegovih dijalekata.
Poštovani čitaoče, imajte na umu da se logika uporno borila da porekne sve neobičnosti koje ću vam iznijeti ovdje, a za koje bih najsretniji bio da se nikada nisu ni pojavili na svijetlo dana.
Sa slučajem Petra Blagojevića, moram priznati, nisam bio upoznat sve do prije mijesec dana. Tada me putem interneta kontaktirao jedan vremešni gospodin, čiji identitet sam zamoljen da ne otkrivam, a koji živi u Požarevcu. Taj gospodin je kategorički tvrdio da posijeduje opis tih nemilih događaja. Ispričan iz ugla supruge Petra Blagojevića, i zapisan u notesu koji se generacijama čuva u njegovoj porodici. Napomenuo je da, osim što nedostaju tri stranice, koje je njegova majka slučajno upotrebila za potpalu u vrijeme Drugog svijetskog rata, ostatak notesa je veoma dobro očuvan. Skeptičan prema onostranom, posebno prema vampirizmu, zatražih od njega, pomalo neljubazno, da mi pruži neki čvršći dokaz kako bi zavrijedio moju pažnju. Na to, on posla sliku na kojoj se jasno vidjelo kako drži nekakav notes u rukama. Da je primjerak stvarno iz tog perioda svijedočio je utisnuti grb Austrougarske monarhije na platnenim koricama, požutjelim i iskrzanim od starosti. Gospodin iz Požarevca je, takođe, zastupao stav kako je on jedini naslednik tog notesa, te kako on zapravo od mene samo želi da ga pročitam, i prenesem svijetu njegovu sadržinu onako kako mi to savijest i moral nalažu. Publicitet, koji bi eventualno dobio taj notes, išao bi njemu, kao vlasniku bilješke na ruku, te bi ga on možda mogao ponuditi na kakvoj svijetskoj licitaciji. Pod pretpostavkom da čitav slučaj ponovo uzbudi javnost kao što se desilo u Beču 1725. godine. Sadržina notesa je, citiram njegove riječi: „nagrada, momče, tebi za trud. Naš si čovek, mlad si, i smatram da će nam obojici tvoj autoritet ići na rukuˮ.
Moram priznati da su mi laskave riječi tog gospodina prijale, ali one nisu uticale na moju odluku. Odluku sam donio, kao i ljudi od pera prije mene, u želji da sačuvam blago svoga naroda od zaborava. Činjenica da je notes pokoljenjima čuvan bijaše dovoljna sama po sebi da probudi moje interesovanje. Stoga, sa nemirom u duši, ljubazno se saglasih sa njegovim predlogom. Dodah još i to da me vrlo raduje prilika koju mi je ukazao. Nakon toga zamolih ga da u velikoj rezoluciji uslika sve stranice i da mi pošalje fotografije kako bi ih odmah pročitao.
Međutim, na moje iznenađenje, on to odbi uz obrazloženje kako je internet nesiguran. Umjesto toga, predložio je da fotografije pošalje u preporučenom pismu, skrivene u presavijenoj hartiji. Pokunjen zbog nedostatka alternative ne preosta mi ništa drugo do da se složim sa tim.
Nakon osam dana mučnog isčekivanja koverat iz Srbije konačno stiže na moju dresu u Grčku. Otvorih ga sa onim nestrpljenjem kojim dijete otvara slatkiš. Odmah uočih da su slike dobre, u visokoj rezoluciji. Ali i da je tekst pisan starim srpskim jezikom, meni gotovo nerazumljivim. Osim toga, bio je poprilično i nečitak. Ne oklijevajući ni trena kontaktirah gospodina iz Požarevca. Obavijestih ga kako je pismo stiglo do mene, ali i stavih mu do znanja da mi je neophodna saradnja srpskog lingviste. To je bio jedini način da se dokuči i vijerodostojno prenese sve što je zapisano u notesu. Nastupila je kraća pauza. Pošto je disanje u slušalicu već postalo pomalo neprijatno on iznese uslov kako taj "treći čovjek" mora poštovati već dogovorenu diskreciju. Osim toga, reče kako se podrazumjeva da niko osim nas dvojice ne dolazi u kontakt sa tekstom iz notesa. Neizmjerno se obradovah i zakleh se čašću da će sve biti onako kako on zahtjeva.
Nakon razgovora pogledah još jednom u fotografije, a zatim sa osmijehom na licu, telefonirah Veselinu Vračaru. Osim što je bio lingvista, istoričar, i veliki poznavalac demonologije, takođe je bio i moj rođak, i čovjek od velikog povjerenja. Kada mu rekoh za izazov sa kojim se suočavam, on sa oduševljenjem odgovori da će još istog dana spakovati kofere.
Već sjutra ujutro, voljeni rođak zakuca na moja vrata vidno uzbuđen. Nakon pozdrava odmah zatraži da pogleda fotografije. Od srca se nasmijah njegovoj nestrpljivosti, po kojoj se dalo vidjeti da smo u srodstvu. Obećah mu da ćemo se nakon večere obojica povući u salon i u miru, koji sa sobom nosi noć, posvetiti svu svoju pažnju tom zadatku. Poznajući njegov avanturistički duh, predložih kako bi najbolje bilo da taj posao obavljmo samo noću, a da spavamo od zore do podneva. Poslijepodnevne časove sam želio iskoristiti da ga bolje upoznam sa gradom i običajima, kao i nekim artefaktima u atinskim muzejima koji bi njemu, kao istoričaru, sigurno bili interesantni. Zbog prirode zadatka i prijedloga da na njemu radimo tokom noći, rođak se oduševi nazivajući to perfectae rationis, savršenim planom.
Nakon iscrpljujućih noći, u kojima bijasmo obojica uznemiravani neobičnim i neobjašnjenim događajima, onim koji prevazilaze logiku i zdrav razum, po prvi put nakon dvijesta osamdeset devet godina iznosim sadržinu notesa prevedenu tako da je razumljiva svakome ko u današnje vrijeme poznaje srpski, i srodne jezike proizašle iz njegovih dijalekata.
Prva noć
Neobjašnjen događaj:
U salon smo ušli oko dvadeset i dva časa. Zapalili smo cigarilose pored kamina, a potom, da bih umirio svoje, i nestrpljenje rođaka, bez daljeg odlaganja sa police dohvatih koverat sa fotogragijama. Dok sam mu dodavao koverat u kaminu vatra na tren buknu takvom žestinom da se nas dvojica iznenađeno pogledasmo. Pošto se plamen ubrzo ponovo vrati u normalu vratismo se i mi našem zadatku.
U salon smo ušli oko dvadeset i dva časa. Zapalili smo cigarilose pored kamina, a potom, da bih umirio svoje, i nestrpljenje rođaka, bez daljeg odlaganja sa police dohvatih koverat sa fotogragijama. Dok sam mu dodavao koverat u kaminu vatra na tren buknu takvom žestinom da se nas dvojica iznenađeno pogledasmo. Pošto se plamen ubrzo ponovo vrati u normalu vratismo se i mi našem zadatku.
Notes:
Bog nek je na pomoći i vama, a i meni kukavnoj. Ako ste i dalje voljni da beležite, posle svega što sam vam rekla, ja... {nečitke tri riječi}, opet sve ispričati u pero sine.
Ukopasmo nesrećnog Petra, u snu se ne snio, sve po običaju i kako nalažu zakoni Božiji i carski. Težak čovek bejaše za života... {nečitka riječ}, najbolje znam šta sam jada od njega videla. Težak je bio i kad su ga podigli u sanduk da ga nose na ukop. On nikad, sine, nije bio debeo, ali šestoro je trebalo da sanduk podignu, nek im Bog dušu prosti i oni umreše svi, eto, u prošlu nedelju. I još troje, neka im Bog dušu prosti svima.
Neobjašnjen događaj:
Kad bijasmo rastumačili tekst do ovog dijela iznenada, stari zidni sat sa klatnom, koji je besprekorno tačno radio godinama, prestade da otkucava. Kazaljke bijahu savršeno preklopljene jedne preko druge na broju dvanaest.
Notes:
Zaboravih pomenuti, sine, oprosti dobro sam u pameti, da je Milevica, dok su Petra još dvorili, videla nekakvo štene da se ispelo Petru na prsa, te da ga je preksočilo. Kad ga potražiše da se izbaci iz sobe, reče da ga niko ne mogaše nigde naći. Ja to nisam videla, Bog mi i duša, sine, ali verujem… {nečitke dvije riječi}, svega što se desilo… {nečitka riječ}, ona zborila pravo.
Dođe pop Radovan. Rekoše da je svratio u kuću Marka Mojinića, al’ da će od tamo odmah na groblje. Da smo znali da ćemo sa đavolom čekati na groblju skoro do podne, ne bi ni polazili iz avlije. Čitava Kisilova je otišla na ručak naizmence. Nisu mogli kod mene kući doći, jer ne valja, kažu, dok se ne ukopa pokojnik. Ja nisam mrdala od sanduka. Ni ja, a ni moja sestra Simana. U neki vakat ugledasmo popa Radovana kako pripit krivuda sokakom. Svi se obradovaše mnogo. Kako on uđe u groblje, tako ti sine raspuče daska na poklopcu. Otvori se pukotina od vrha do dna sanduka prs' debela. Čulo se jasno… {nečitka riječ}, i mnogi ti to mogu potvrditi. No kako sanduk beše od sirove bukovine, a čitav dan stajaše pored rake na suncu, pokojni ti Todor, nek' mu dušu Bog prosti, reče da je to od sunca i da je normalno tako što za sirovu dasku… { nečitke tri riječi }. A iz sanduka se nije osećalo nikakvog smrada, niko se ni ne zanima više o tom.
Neobjašnjen događaj:
Knjiga Lukrecija Titusa, De rerum natura, na polici odmah poviše Veselinove glave, iskliznu iz svog mijesta baš kao da je neko povukao snažno. Pala je na pod promašivši mu glavu za pedalj. Potreseni tim događajem odlučismo nastaviti zadatak naredne večeri. Pošto se bližila zora odosmo na počinak.
Dodatak:
Ustali smo odmorni. Rođak je oduševljen doručkom gospođe Papadopulu, koju sam nedavno uposlio kao kućnu pomoćnicu. Dogovorili smo se prvo obići Partenon.
Bog nek je na pomoći i vama, a i meni kukavnoj. Ako ste i dalje voljni da beležite, posle svega što sam vam rekla, ja... {nečitke tri riječi}, opet sve ispričati u pero sine.
Ukopasmo nesrećnog Petra, u snu se ne snio, sve po običaju i kako nalažu zakoni Božiji i carski. Težak čovek bejaše za života... {nečitka riječ}, najbolje znam šta sam jada od njega videla. Težak je bio i kad su ga podigli u sanduk da ga nose na ukop. On nikad, sine, nije bio debeo, ali šestoro je trebalo da sanduk podignu, nek im Bog dušu prosti i oni umreše svi, eto, u prošlu nedelju. I još troje, neka im Bog dušu prosti svima.
Neobjašnjen događaj:
Kad bijasmo rastumačili tekst do ovog dijela iznenada, stari zidni sat sa klatnom, koji je besprekorno tačno radio godinama, prestade da otkucava. Kazaljke bijahu savršeno preklopljene jedne preko druge na broju dvanaest.
Notes:
Zaboravih pomenuti, sine, oprosti dobro sam u pameti, da je Milevica, dok su Petra još dvorili, videla nekakvo štene da se ispelo Petru na prsa, te da ga je preksočilo. Kad ga potražiše da se izbaci iz sobe, reče da ga niko ne mogaše nigde naći. Ja to nisam videla, Bog mi i duša, sine, ali verujem… {nečitke dvije riječi}, svega što se desilo… {nečitka riječ}, ona zborila pravo.
Dođe pop Radovan. Rekoše da je svratio u kuću Marka Mojinića, al’ da će od tamo odmah na groblje. Da smo znali da ćemo sa đavolom čekati na groblju skoro do podne, ne bi ni polazili iz avlije. Čitava Kisilova je otišla na ručak naizmence. Nisu mogli kod mene kući doći, jer ne valja, kažu, dok se ne ukopa pokojnik. Ja nisam mrdala od sanduka. Ni ja, a ni moja sestra Simana. U neki vakat ugledasmo popa Radovana kako pripit krivuda sokakom. Svi se obradovaše mnogo. Kako on uđe u groblje, tako ti sine raspuče daska na poklopcu. Otvori se pukotina od vrha do dna sanduka prs' debela. Čulo se jasno… {nečitka riječ}, i mnogi ti to mogu potvrditi. No kako sanduk beše od sirove bukovine, a čitav dan stajaše pored rake na suncu, pokojni ti Todor, nek' mu dušu Bog prosti, reče da je to od sunca i da je normalno tako što za sirovu dasku… { nečitke tri riječi }. A iz sanduka se nije osećalo nikakvog smrada, niko se ni ne zanima više o tom.
Neobjašnjen događaj:
Knjiga Lukrecija Titusa, De rerum natura, na polici odmah poviše Veselinove glave, iskliznu iz svog mijesta baš kao da je neko povukao snažno. Pala je na pod promašivši mu glavu za pedalj. Potreseni tim događajem odlučismo nastaviti zadatak naredne večeri. Pošto se bližila zora odosmo na počinak.
Dodatak:
Ustali smo odmorni. Rođak je oduševljen doručkom gospođe Papadopulu, koju sam nedavno uposlio kao kućnu pomoćnicu. Dogovorili smo se prvo obići Partenon.
Druga noć
Notes:
Održi pop Radovan opelo i položiše zlotvorov sanduk u raku. Tad sam osetila, Bog mi i duša, sine, nešto nije kako treba... {nečitko pola reda}. Prva bacih šaku zemlje za njim. Kad ilovača pade na sanduk, videh k'o kroz onu pukotinu na poklopcu 'de škilji i sve koluta okom odozdole. Trebala sam tad reći svima prisutnima, Bog mi svedok da sam htela. Poverih se prvo Simani a ona se ko ljutnu na me' i prošapta mi na uvo da ne budalim. Ubedi me kako mi se učinilo, te... {nečitka riječ}, ne rekoh ništa. Požurih kući da prigotovim sofru za ljude kad se vrate s' groblja. Dođoše, i raziđoše se komšije negde oko osam. Sine, meni na dušu leže nemir. Kud god pogledaj uvek mi pred oči kako škiljaše kroz poklopac. Uto i omrknu te ti zaklopih kuću i u neki vakat odo’ na počinak. Prevrtala sam se na slamarici k'o na kamenju. Nikako da se namestim. Eh, a onda, Bože sveti i svi sveci, negde u gluvo doba začu' lavež pasa. Ma svi kerovi u Kisilevi lajahu ujedno. Prekrstih se i okrenu' na leđa. Laju i zavijaju ne uvlače jezika. Ne prođe dugo, a svi natom u isti vakat ućutaše. I baš pretrnuh ni sama ne znam što a onda ti na ulazna vrata zakuca neko... {nečitak red} Skočih iz kreveta. Priđoh vratima i oslušnu'... {nečitka riječ}, a ono ponovo zalupa još jače neg' prije. Pomisli': „neko od familije iz daljine, može bit' okasnio na sa'ranu”. Al’ ko? Znam i sama da su svi koji su mislili doći i bili. Upitah, „ko je to”? Niko ne pusti od sebe glasa. Eh, luda li sam bila, sine mili, uždih voštanicu na ognjištu pa otvorih vrata te je proturi’ da osvetlim. Napolju mesec obasijao taman bolje od stotinu voštanica te se jasno videlo da pred kućom nema nikoga.
Neobjašnjen događaj:
Na prozor od salona udari nešto tako silno da se staklo zatrese u okviru. Ustadosmo skupa i pođosmo da provjerimo. Rođak smatra da je to bila grana palme u dvorištu, počeo je vijetar sa mora da duva.
(On se nije slagao da je ovo neobjašnjivo. Ipak, odlučio sam da to upišem jer znam da se nikada prije, čak ni u gorim vremenskim uslovima, nije dogodilo ništa slično).
Notes:
Zaklopim vrata, te nazad u sobu. Kad uđo', vidim orman otvoren. Zatvorim i njega, pomišlja da je promaja, pa legoh opet na slamaricu. Prenese me san i usnih zlotvora gde sedi u ormaru. Namračio se obrvama na me' a sve škrguće zubima. Upita me ljutito: „što me to sa’raniste bez opanaka?” Skočih iza sna, sine mili, Bog mi i duša, bi jutro. Pogledam, vrata ti na ormanu otvorena. A dobro znam da sam ih zaklopila kako treba. Imaju nekak'u malu rezu, zlotvor je napravio još kad smo se uzeli. Pamtim da sam je navukla... {nečitke dvije riječi}. Velim samoj sebi... {nečitka riječ}.
Neobjašnjen događaj:
U salon utrča gospođa Papadopulu. Sirota žena bijaše toliko uplašena da se nije ni obukla već bijaše u spavaćici. Jednu ruku držaše na grudima, a drugom se neprestalno krstila. Sjede pored nas dvojice za sto, pa kada se pribra malo reče kako je raspeće, koje visi iznad njenog kreveta u sobi, samo od sebe zalupalo više glave u zid i probudilo je. A zatim, kada je uključila svijetlo zatekla ga je kako visi okrenuto naopačke. Moj rođak, iako nije razumio grčki, već se vodio svojom oštrom pronicljivošću, prvi ustade od stola i zatraži da odmah provjerimo šta je uzbudilo sirotu gospođu. Svo troje pođosmo do njene sobe. Raspeće zatekosmo u normalnom položaju. Na to gospođa briznu u plač i poče se kleti da govori istinu. Mi je ubrzo umirismo. Ne znajući ni sami u šta da vijerujemo. Ubrzo nakon toga pođosmo na počinak.
Održi pop Radovan opelo i položiše zlotvorov sanduk u raku. Tad sam osetila, Bog mi i duša, sine, nešto nije kako treba... {nečitko pola reda}. Prva bacih šaku zemlje za njim. Kad ilovača pade na sanduk, videh k'o kroz onu pukotinu na poklopcu 'de škilji i sve koluta okom odozdole. Trebala sam tad reći svima prisutnima, Bog mi svedok da sam htela. Poverih se prvo Simani a ona se ko ljutnu na me' i prošapta mi na uvo da ne budalim. Ubedi me kako mi se učinilo, te... {nečitka riječ}, ne rekoh ništa. Požurih kući da prigotovim sofru za ljude kad se vrate s' groblja. Dođoše, i raziđoše se komšije negde oko osam. Sine, meni na dušu leže nemir. Kud god pogledaj uvek mi pred oči kako škiljaše kroz poklopac. Uto i omrknu te ti zaklopih kuću i u neki vakat odo’ na počinak. Prevrtala sam se na slamarici k'o na kamenju. Nikako da se namestim. Eh, a onda, Bože sveti i svi sveci, negde u gluvo doba začu' lavež pasa. Ma svi kerovi u Kisilevi lajahu ujedno. Prekrstih se i okrenu' na leđa. Laju i zavijaju ne uvlače jezika. Ne prođe dugo, a svi natom u isti vakat ućutaše. I baš pretrnuh ni sama ne znam što a onda ti na ulazna vrata zakuca neko... {nečitak red} Skočih iz kreveta. Priđoh vratima i oslušnu'... {nečitka riječ}, a ono ponovo zalupa još jače neg' prije. Pomisli': „neko od familije iz daljine, može bit' okasnio na sa'ranu”. Al’ ko? Znam i sama da su svi koji su mislili doći i bili. Upitah, „ko je to”? Niko ne pusti od sebe glasa. Eh, luda li sam bila, sine mili, uždih voštanicu na ognjištu pa otvorih vrata te je proturi’ da osvetlim. Napolju mesec obasijao taman bolje od stotinu voštanica te se jasno videlo da pred kućom nema nikoga.
Neobjašnjen događaj:
Na prozor od salona udari nešto tako silno da se staklo zatrese u okviru. Ustadosmo skupa i pođosmo da provjerimo. Rođak smatra da je to bila grana palme u dvorištu, počeo je vijetar sa mora da duva.
(On se nije slagao da je ovo neobjašnjivo. Ipak, odlučio sam da to upišem jer znam da se nikada prije, čak ni u gorim vremenskim uslovima, nije dogodilo ništa slično).
Notes:
Zaklopim vrata, te nazad u sobu. Kad uđo', vidim orman otvoren. Zatvorim i njega, pomišlja da je promaja, pa legoh opet na slamaricu. Prenese me san i usnih zlotvora gde sedi u ormaru. Namračio se obrvama na me' a sve škrguće zubima. Upita me ljutito: „što me to sa’raniste bez opanaka?” Skočih iza sna, sine mili, Bog mi i duša, bi jutro. Pogledam, vrata ti na ormanu otvorena. A dobro znam da sam ih zaklopila kako treba. Imaju nekak'u malu rezu, zlotvor je napravio još kad smo se uzeli. Pamtim da sam je navukla... {nečitke dvije riječi}. Velim samoj sebi... {nečitka riječ}.
Neobjašnjen događaj:
U salon utrča gospođa Papadopulu. Sirota žena bijaše toliko uplašena da se nije ni obukla već bijaše u spavaćici. Jednu ruku držaše na grudima, a drugom se neprestalno krstila. Sjede pored nas dvojice za sto, pa kada se pribra malo reče kako je raspeće, koje visi iznad njenog kreveta u sobi, samo od sebe zalupalo više glave u zid i probudilo je. A zatim, kada je uključila svijetlo zatekla ga je kako visi okrenuto naopačke. Moj rođak, iako nije razumio grčki, već se vodio svojom oštrom pronicljivošću, prvi ustade od stola i zatraži da odmah provjerimo šta je uzbudilo sirotu gospođu. Svo troje pođosmo do njene sobe. Raspeće zatekosmo u normalnom položaju. Na to gospođa briznu u plač i poče se kleti da govori istinu. Mi je ubrzo umirismo. Ne znajući ni sami u šta da vijerujemo. Ubrzo nakon toga pođosmo na počinak.
Treća noć
Notes:
Pođoh u štalu da pomuzem kravu. Bolje da sam bez ruke ostala nego što sam je zatekla 'de leži mrtva. Vrat, tamo u nje, beše rasporen, uh, sine, ko da ga je kak'a životinja žvakala. Nigde ni kapi krvi oko nje. „Šta ću sad bez krave”, to mi beše na pamet u taj vakat. Iza podne, eto ti one žene Bojana Stupara pravo pred moju avliju. I tu ti poče pomagati. Izađem da je svratim u kuću al’, ona neće - pa neće. Pritegnem maramu pod bradu pa priđem do tarabe te je upitam šta joj je, što zapomaže?
Neobjašnjen događaj:
Osjetih se gladnim te predložih kratku pauzu. Rođak se toliko zanio u tumačenje rečenice, koja bijaše jedva vidljiva, da sam ga ostavio samog u salonu. Pođoh da uzmem sendvič od lososa koji je gospođa Papadopulu, po dogovoru, napravila prije nego je otišla na počinak. Ušavši u kuhinju zaprepastih se zatekavši velikog crnog dobermana kako sjedi pred frižiderom. Nekoliko trenutaka me mirno posmatrao, i dok sam se spremao da se povučem i zatvorim vrata, životinja mirno ustade, zijevnu, a potom nezainteresovano izađe kroz širom otvorena balkonska vrata.
Dodatak:
Gospođa Papadopulu je sjutradan negirala da je ostavila otvorena vrata. Nije ni moj rođak, jer se nas dvojica nismo praktično ni razdvajali. Pomislih kako je možda ipak, dobra gospođa previdjela taj propust. Nisam želio da insistiram više na tome. jer sam uvidio da se u posljednja dva dana nije baš najbolje osjećala.
Danas idemo da posijetimo arheološki lokalitet, staru atinsku agoru, market, i uži centar. Mjesta gdje su se odvijali svi važniji događaji u životu Atine iz antičkog perioda.
Notes:
Zapomaže iz sveg glasa, sine, teško je slušati. Iznesem joj vode i cukar u kocke. Kad se Bojanovica umiri ispriča kako je usnila Petra. Veli, došo joj u sobu pa stajao i gled'o u nju neko vreme pa otiš'o. Prekrstim se. Kažem joj da je to usnila, i da nije stvarno. A šta da joj kažem drugo? A znala sam ja, zlotvor mi rek’o, još kad smo se uzeli, da je nekad sa njom ašikov'o. Nikad to nisam pomenula nigde, Bog mi i duša, ali, evo tebi u pero danas reko’, i ne žalim. Otpratim ti ja nju polako niz sokak, te se vrati'. Od tada ti je svaki dan, do prije deset dana, stradavala nečija životinja u selo. Ma, svakoj vrat ižvakan, Bože mi oprosti. Poklopila nesreća Kiselevu, moj sine. No, prije deset dana počeše ljudi mresti, da... {nečitak ostatak reda} Prvo nesrećni Todor. To veče mi zlotvor ponovo dođe. U neko doba me probudi lupa u vrata. Učinim se k'o da ne čujem, a srce ’oće da mi iskoči na prsa. Vrata na sobi škripnuše, i otvoriše se polagano, ko da pazi da me ne probudi. Mesec upro kroz pendžer sve se vidi u sobu. Priđe zlotvor. Naduo se k'o vreća. Nada mnom zinu a zubi mu, da Bog sačuva, crni i oštri k'o u kak'e zvijeri. Oko očiju pocrnio. Vidim da su mu i nokti oštri ko igle. Zinuo i stoji, u oči me gleda. U kraj usta slila mu se gusta krv niz bradu. Čujem kaplje na pod. Pretrnula sam. Ne mogu se pomeriti, samo što sam živa. Od strave pokri' oči jorganom i zazvah Boga da mi on dušu uzme, ili da me spasi. Da ne bi san znam, jer, nisam ni zaspala do jutra. Kad začu pevca da peva okuražim se pa pogledam ispod jorgana. Zlotvora ne bi više. Kad je otišao nisam čula a na onome mestu gde je stajao videh nekoliko kapi krvi. Skočim iz kreveta, te krpom otrem onu krv. Kome da se žalim i šta... {nečitak ostatak reda}.
Neobjašnjen događaj:
Dok smo se nas dvojica spremali poći na počinak jedna od sijenki, koju je bacala zdijela sa voćem na stolu, izduži se preko suprotnog zida, zaleluja, a potom se sporo vrati u normalu. Zdijela se takođe, nekakvom višom silom, pomjerila do same ivice stola. Sjutra ćemo provijeriti da li je sto potpuno vodoravan, slutim da ćemo se uvijeriti da jeste.
Dodatak:
Provjerili smo sto, potpuno je vodoravan. Sada je jasno da u kući postoji nekakva energija koja pokušava da nas odvrati od zadatka. Mi zbijamo šale sa tim ali, ne možemo prevariti jedan drugoga. Slutim da rođak čita u mom pogledu ono što ja čitam u njegovom - strah.
Ipak, kako je danas vedar dan raspoloženje je na dobrom nivou. Spremamo se za posjetu muzeju u centru grada. Gospođa Papadopulu je ustala blijeda. Dao sam joj slobodno koliko god želi, i toplo joj preporučio da pođe kod doktora.
Pođoh u štalu da pomuzem kravu. Bolje da sam bez ruke ostala nego što sam je zatekla 'de leži mrtva. Vrat, tamo u nje, beše rasporen, uh, sine, ko da ga je kak'a životinja žvakala. Nigde ni kapi krvi oko nje. „Šta ću sad bez krave”, to mi beše na pamet u taj vakat. Iza podne, eto ti one žene Bojana Stupara pravo pred moju avliju. I tu ti poče pomagati. Izađem da je svratim u kuću al’, ona neće - pa neće. Pritegnem maramu pod bradu pa priđem do tarabe te je upitam šta joj je, što zapomaže?
Neobjašnjen događaj:
Osjetih se gladnim te predložih kratku pauzu. Rođak se toliko zanio u tumačenje rečenice, koja bijaše jedva vidljiva, da sam ga ostavio samog u salonu. Pođoh da uzmem sendvič od lososa koji je gospođa Papadopulu, po dogovoru, napravila prije nego je otišla na počinak. Ušavši u kuhinju zaprepastih se zatekavši velikog crnog dobermana kako sjedi pred frižiderom. Nekoliko trenutaka me mirno posmatrao, i dok sam se spremao da se povučem i zatvorim vrata, životinja mirno ustade, zijevnu, a potom nezainteresovano izađe kroz širom otvorena balkonska vrata.
Dodatak:
Gospođa Papadopulu je sjutradan negirala da je ostavila otvorena vrata. Nije ni moj rođak, jer se nas dvojica nismo praktično ni razdvajali. Pomislih kako je možda ipak, dobra gospođa previdjela taj propust. Nisam želio da insistiram više na tome. jer sam uvidio da se u posljednja dva dana nije baš najbolje osjećala.
Danas idemo da posijetimo arheološki lokalitet, staru atinsku agoru, market, i uži centar. Mjesta gdje su se odvijali svi važniji događaji u životu Atine iz antičkog perioda.
Notes:
Zapomaže iz sveg glasa, sine, teško je slušati. Iznesem joj vode i cukar u kocke. Kad se Bojanovica umiri ispriča kako je usnila Petra. Veli, došo joj u sobu pa stajao i gled'o u nju neko vreme pa otiš'o. Prekrstim se. Kažem joj da je to usnila, i da nije stvarno. A šta da joj kažem drugo? A znala sam ja, zlotvor mi rek’o, još kad smo se uzeli, da je nekad sa njom ašikov'o. Nikad to nisam pomenula nigde, Bog mi i duša, ali, evo tebi u pero danas reko’, i ne žalim. Otpratim ti ja nju polako niz sokak, te se vrati'. Od tada ti je svaki dan, do prije deset dana, stradavala nečija životinja u selo. Ma, svakoj vrat ižvakan, Bože mi oprosti. Poklopila nesreća Kiselevu, moj sine. No, prije deset dana počeše ljudi mresti, da... {nečitak ostatak reda} Prvo nesrećni Todor. To veče mi zlotvor ponovo dođe. U neko doba me probudi lupa u vrata. Učinim se k'o da ne čujem, a srce ’oće da mi iskoči na prsa. Vrata na sobi škripnuše, i otvoriše se polagano, ko da pazi da me ne probudi. Mesec upro kroz pendžer sve se vidi u sobu. Priđe zlotvor. Naduo se k'o vreća. Nada mnom zinu a zubi mu, da Bog sačuva, crni i oštri k'o u kak'e zvijeri. Oko očiju pocrnio. Vidim da su mu i nokti oštri ko igle. Zinuo i stoji, u oči me gleda. U kraj usta slila mu se gusta krv niz bradu. Čujem kaplje na pod. Pretrnula sam. Ne mogu se pomeriti, samo što sam živa. Od strave pokri' oči jorganom i zazvah Boga da mi on dušu uzme, ili da me spasi. Da ne bi san znam, jer, nisam ni zaspala do jutra. Kad začu pevca da peva okuražim se pa pogledam ispod jorgana. Zlotvora ne bi više. Kad je otišao nisam čula a na onome mestu gde je stajao videh nekoliko kapi krvi. Skočim iz kreveta, te krpom otrem onu krv. Kome da se žalim i šta... {nečitak ostatak reda}.
Neobjašnjen događaj:
Dok smo se nas dvojica spremali poći na počinak jedna od sijenki, koju je bacala zdijela sa voćem na stolu, izduži se preko suprotnog zida, zaleluja, a potom se sporo vrati u normalu. Zdijela se takođe, nekakvom višom silom, pomjerila do same ivice stola. Sjutra ćemo provijeriti da li je sto potpuno vodoravan, slutim da ćemo se uvijeriti da jeste.
Dodatak:
Provjerili smo sto, potpuno je vodoravan. Sada je jasno da u kući postoji nekakva energija koja pokušava da nas odvrati od zadatka. Mi zbijamo šale sa tim ali, ne možemo prevariti jedan drugoga. Slutim da rođak čita u mom pogledu ono što ja čitam u njegovom - strah.
Ipak, kako je danas vedar dan raspoloženje je na dobrom nivou. Spremamo se za posjetu muzeju u centru grada. Gospođa Papadopulu je ustala blijeda. Dao sam joj slobodno koliko god želi, i toplo joj preporučio da pođe kod doktora.
Četvrta noć
Notes:
Naslutila sam da nešto neće izaći na dobro. Dođe mi sin Todorov i kaza da je Todor sinoć umreo, te da pođem i pomognem oko sofre. Odem ti, sine, Bog mi i duša, uđem kod nji’ u kuću, a Todorovica čim me opazi zakuka iz sveg glasa prema meni: „tvoj mi ga Petar uze!” Sin joj odma’ priskoči, neću da grešim dušu, te je odvede u sobu i dugo se tamo zabaviše. Ja, šta ću? Priđem i poklonim se pokojniku. Da upitam što umre zdrav čo’ek, nemam koga. Svi okreću od mene glavu. Vidim Todoru, nek' mu dušu Bog prosti, na vratu dve rane okrugle, crvene k'o naki ubodi. Prekrstim se i celivam ga, a sve mi u pameti... { nečitke tri riječi } što obrisah jutros pored kreveta. Pomognem ti tu onim ženama neke poslove, te se vrati' kući u podne. Pođo' se odmoriti, jer mi valja dvoriti pokojnika uveče, po dogovoru.. Pošla sam kad se smračilo.
Mesec izaš'o na vedro nebo vidi se sve nadaleko. Krenula ja preko gumna da poprečim do kuće pokojnog Todora. Kad, predame iziđe velik i crn pas. Crn k'o ugarak... {nečitko više riječi}. Mišlja' kako je neko od Todorove kuće poš'o da me zove al’, kad mi priđe. poznah zlotvora. Bosonog, u izdrtim čarapama. Podiže ruku. Gleda me u oči i pokaza rukom prema našoj kući. Kosa mi se diže na glavi. Prekrstim se i pođo' zaobići, ali onaj pas zareža, zlotvor otvori usta. Isturi one zube i od pogleda na nji' mrče mi svest. Probudih se tu na gumnu. Beše mrkli mrak. Mesec zašao za oblak, jedva se vidi. Pridigoh se i krenuh svojoj kući kad začu’ graju u selu. Čuje se cika i galama te ti ja okrenem niz sokak. Kod Radoševe kuće okupila se sva Kiseleva. Priđem i ja u gomilu al’ neko zavika: „evo je i ona došla”... {nečitko pola reda}, „tvoj Petar, videla sam ga svojim očima. Lele ljudi, pomagajte, evo Radoš ne može da ustane!” Uđem i ja u Radoševu kuću. Kad tamo, na klupi, opružen Radoš. Krv mu zalila vrat. Iskolačio očima pa koluta. „Ko te zakla', Radoše, brate?” Zaplačem od muke, a sve slutim odgovor mi neće prijati. „Tvoj Petar”, prokrklja, „zbog one međe u krčevini”. „Kako Petar, crni Radoše, ne sa’ranismo li ga zajedno, ti si mu sanduk nosio”, povičem ja, a neko dobaci: „i Todor mu je sanduk nosio, pa ga eno sa istim ranama leži u sanduk u svojoj kući”!
Neobjašnjen događaj:
Kako sam dao gospođi Papadopulu slobodne dane, tako se ne nadah da ću je skoro ugledati. Uvijek je koristila slobodno kako bi bila sa porodicom svoje sestre. Međutim, naš rad je maločas prekinula gospođa Papadopulu, koja je, evo, u dva sata poslije ponoći iznenada zazvonila na vrata. Nesrećna žena, toliko je blijeda da sam u čudu kako uopšte stoji na nogama. Pomogao sam joj da ode do sobe i tamo je ostavio. Sve vrijeme je ponavljala kako jasno čuje lišće napolju.
Notes:
U neki vakat me dozvaše u svest. Umre Radoš. Zakuka Radoševica, i 'ćer mu - a neko povika da se Petrov grob otvori. Pođo' kući jer ne moga' slušati kuknjavu više. U to poče i zora da sviće. Sav sam dan prepomagala. Neispavanoj i umornoj počeše mi igrati slike oko mene. U neko doba odem na groblje da vidim grobnicu. Da se i sama uverim je l’ to Petar izlazi, ili smo svi poludeli. Uđem u groblje, vidim mnogo ljudi dolazilo, sva trava ugažena oko groba. Neko donio ikonu Svetog Đorđa te je metn'o na grob... { fali ostatak stranice }.
Pred veče, dođe mi na vrata pop Radovan. Čuo šta se po Kiselevi govori pa ište od mene Petrovu krštenicu. Ko veli, da upiše u knjige da je umreo, a ja znam da ’oće da proveri je li zlotvor kršten. Ja nađo' i dado'. Zagled'o je, zagledo, a neće ništa da rekne. Ja mu kaza' kako sam Petra usnila. Ne smem reći da sam ga očima videla, stra’ me će pomisli da sam skrenula s' pameti. On okadi kuću, pa reče da ljudi ištu da se grob otvori, da će obavesti carskog načelnika o svemu i onda ode. Ja osta', sine, da sedim u stolicu. Pade noć, a ja ne ustajem iz nje, stra’ me, Bog mi i duša, da pođem na spavanje... {nekoloiko riječi nečitko}. Trgoh se iza sna u stolici od lupanja na vrata. Odma’ sam znala da je zlotvor. Nisam ustajala, a on nekako dođe pred ognjište. Kako je ušao ne znam. Zinuo krvavim ustima i stoji, ne mrda. „Kog si to noćas zaklao, kukavče?”, upitam ga, a glas mi slab, jedva izgovori'. On ćuti. U grlo mu krklja. Priđe i uhvati me za vrat. Stegnu me tako jako da sam mislila da će me udaviti. Bogu fala u taj ma’ zapeva petao i on se okrenu te ode. Ne smem se pomeriti, ma samo što i dišem. Začu se opet nekakvo pomaganje iz sela.
Neobjašnjen događaj:
Oko tri sata poslije ponoći završismo prevod stranice. Rođak se požali na glavobolju te se neveselo povuče u svoju sobu. Ja ostah sam ne bih li sredio prevedeno. Sjutra namjeravam pozvati u Požarevac da javim kako je posao skoro obavljen.
Dodatak:
Začuo se vrisak, u sobi sam zatekao Veselina u uglu. Držao je nogaru slomljene stolice ispruženu ispred sebe i mahao. Na podu je ležala sirota gospođa Papadopulu. Rođak tvrdi kako je namjeravala da ga ugrize za vrat. Povezao sam je u bolnicu. Kao njen poslodavac nemam pravo na posjetu te sam se vratio kako bih obavjestio njenu sestru. U međuvremenu, rođak zahtijeva da mu vijerujem. Za sada, dok gospođi ne bude bolje, i ne čujem njenu verziju, ne vijerujem u ništa. Hvala Bogu nije je udario stolicom, tvrdi da je zatekao slomljenu kad je ušao u sobu, a da je gospođa Papadopulu čučala na stolu.
Naslutila sam da nešto neće izaći na dobro. Dođe mi sin Todorov i kaza da je Todor sinoć umreo, te da pođem i pomognem oko sofre. Odem ti, sine, Bog mi i duša, uđem kod nji’ u kuću, a Todorovica čim me opazi zakuka iz sveg glasa prema meni: „tvoj mi ga Petar uze!” Sin joj odma’ priskoči, neću da grešim dušu, te je odvede u sobu i dugo se tamo zabaviše. Ja, šta ću? Priđem i poklonim se pokojniku. Da upitam što umre zdrav čo’ek, nemam koga. Svi okreću od mene glavu. Vidim Todoru, nek' mu dušu Bog prosti, na vratu dve rane okrugle, crvene k'o naki ubodi. Prekrstim se i celivam ga, a sve mi u pameti... { nečitke tri riječi } što obrisah jutros pored kreveta. Pomognem ti tu onim ženama neke poslove, te se vrati' kući u podne. Pođo' se odmoriti, jer mi valja dvoriti pokojnika uveče, po dogovoru.. Pošla sam kad se smračilo.
Mesec izaš'o na vedro nebo vidi se sve nadaleko. Krenula ja preko gumna da poprečim do kuće pokojnog Todora. Kad, predame iziđe velik i crn pas. Crn k'o ugarak... {nečitko više riječi}. Mišlja' kako je neko od Todorove kuće poš'o da me zove al’, kad mi priđe. poznah zlotvora. Bosonog, u izdrtim čarapama. Podiže ruku. Gleda me u oči i pokaza rukom prema našoj kući. Kosa mi se diže na glavi. Prekrstim se i pođo' zaobići, ali onaj pas zareža, zlotvor otvori usta. Isturi one zube i od pogleda na nji' mrče mi svest. Probudih se tu na gumnu. Beše mrkli mrak. Mesec zašao za oblak, jedva se vidi. Pridigoh se i krenuh svojoj kući kad začu’ graju u selu. Čuje se cika i galama te ti ja okrenem niz sokak. Kod Radoševe kuće okupila se sva Kiseleva. Priđem i ja u gomilu al’ neko zavika: „evo je i ona došla”... {nečitko pola reda}, „tvoj Petar, videla sam ga svojim očima. Lele ljudi, pomagajte, evo Radoš ne može da ustane!” Uđem i ja u Radoševu kuću. Kad tamo, na klupi, opružen Radoš. Krv mu zalila vrat. Iskolačio očima pa koluta. „Ko te zakla', Radoše, brate?” Zaplačem od muke, a sve slutim odgovor mi neće prijati. „Tvoj Petar”, prokrklja, „zbog one međe u krčevini”. „Kako Petar, crni Radoše, ne sa’ranismo li ga zajedno, ti si mu sanduk nosio”, povičem ja, a neko dobaci: „i Todor mu je sanduk nosio, pa ga eno sa istim ranama leži u sanduk u svojoj kući”!
Neobjašnjen događaj:
Kako sam dao gospođi Papadopulu slobodne dane, tako se ne nadah da ću je skoro ugledati. Uvijek je koristila slobodno kako bi bila sa porodicom svoje sestre. Međutim, naš rad je maločas prekinula gospođa Papadopulu, koja je, evo, u dva sata poslije ponoći iznenada zazvonila na vrata. Nesrećna žena, toliko je blijeda da sam u čudu kako uopšte stoji na nogama. Pomogao sam joj da ode do sobe i tamo je ostavio. Sve vrijeme je ponavljala kako jasno čuje lišće napolju.
Notes:
U neki vakat me dozvaše u svest. Umre Radoš. Zakuka Radoševica, i 'ćer mu - a neko povika da se Petrov grob otvori. Pođo' kući jer ne moga' slušati kuknjavu više. U to poče i zora da sviće. Sav sam dan prepomagala. Neispavanoj i umornoj počeše mi igrati slike oko mene. U neko doba odem na groblje da vidim grobnicu. Da se i sama uverim je l’ to Petar izlazi, ili smo svi poludeli. Uđem u groblje, vidim mnogo ljudi dolazilo, sva trava ugažena oko groba. Neko donio ikonu Svetog Đorđa te je metn'o na grob... { fali ostatak stranice }.
Pred veče, dođe mi na vrata pop Radovan. Čuo šta se po Kiselevi govori pa ište od mene Petrovu krštenicu. Ko veli, da upiše u knjige da je umreo, a ja znam da ’oće da proveri je li zlotvor kršten. Ja nađo' i dado'. Zagled'o je, zagledo, a neće ništa da rekne. Ja mu kaza' kako sam Petra usnila. Ne smem reći da sam ga očima videla, stra’ me će pomisli da sam skrenula s' pameti. On okadi kuću, pa reče da ljudi ištu da se grob otvori, da će obavesti carskog načelnika o svemu i onda ode. Ja osta', sine, da sedim u stolicu. Pade noć, a ja ne ustajem iz nje, stra’ me, Bog mi i duša, da pođem na spavanje... {nekoloiko riječi nečitko}. Trgoh se iza sna u stolici od lupanja na vrata. Odma’ sam znala da je zlotvor. Nisam ustajala, a on nekako dođe pred ognjište. Kako je ušao ne znam. Zinuo krvavim ustima i stoji, ne mrda. „Kog si to noćas zaklao, kukavče?”, upitam ga, a glas mi slab, jedva izgovori'. On ćuti. U grlo mu krklja. Priđe i uhvati me za vrat. Stegnu me tako jako da sam mislila da će me udaviti. Bogu fala u taj ma’ zapeva petao i on se okrenu te ode. Ne smem se pomeriti, ma samo što i dišem. Začu se opet nekakvo pomaganje iz sela.
Neobjašnjen događaj:
Oko tri sata poslije ponoći završismo prevod stranice. Rođak se požali na glavobolju te se neveselo povuče u svoju sobu. Ja ostah sam ne bih li sredio prevedeno. Sjutra namjeravam pozvati u Požarevac da javim kako je posao skoro obavljen.
Dodatak:
Začuo se vrisak, u sobi sam zatekao Veselina u uglu. Držao je nogaru slomljene stolice ispruženu ispred sebe i mahao. Na podu je ležala sirota gospođa Papadopulu. Rođak tvrdi kako je namjeravala da ga ugrize za vrat. Povezao sam je u bolnicu. Kao njen poslodavac nemam pravo na posjetu te sam se vratio kako bih obavjestio njenu sestru. U međuvremenu, rođak zahtijeva da mu vijerujem. Za sada, dok gospođi ne bude bolje, i ne čujem njenu verziju, ne vijerujem u ništa. Hvala Bogu nije je udario stolicom, tvrdi da je zatekao slomljenu kad je ušao u sobu, a da je gospođa Papadopulu čučala na stolu.
Peta noć
Notes:
Te noći je umreo Milorad Marković, unuk onoga Sime što je, kažu, od Beograda došao da živi u Kisilovu. I on je imao iste rane na vratu kao i Todor, i Radoš. Ja nisam... {fali ostatak stranice}.
Uzbunila se Kisilova, neki povedoše decu u druga sela kod familije. Dolazili su na moja vrata, pomagali, tražili da im reknem zašto ih je Petar u crno zavio? Šta da im kažem, sine? Svima ponavljam kako je Petar mrtav.
Dođe u podne ponovo pop Radovan, i veli, ’oće da iskopavaju Petra. Izađem sa njim u groblje. Skupilo se a selo, ’oće da kopaju. Pop ih umiri blagim rečima, i reče da se bez carskog načelnika tako nešto ne može raditi. Zamoli ih da pričekaju do sutra, te da će on odma’ poći da ga dovede. Ljudi se počeše razilaziti, al’ znala sam da su u pravu. Zemlja na grobu beše suva i ispucala k'o da je zajalovila. Pop očita molitvu, okadi grob, te mi odosmo. Svraćala sam ga u kuću al’, ne hte. Premišljala sam ’de da zanoćim, nije mi se u kuću ulazilo. Odlučim da pođem u pojatu i legnem u seno. Mislila sam neće me naći tamo. Tako i uradih, zavukoh se u seno da čekam zoru u nad’ Boga. Vrućina pod senom, sine, ne možeš zaspati. Eto ti, u neki vakat, zalajaše kerovi. Znala sam odma’ šta je. Čujem ga lupa na vrata od kuće. Provirim kroz crep i vidim zlotvora na mesečini. Okreće se oko sebe. Niti ulazi u kuću, niti se mrda s praga. Ćutim ja, okamenila se od straha. Kad se on najednom okrenu pa pogleda put pojate. Uvučem se brže-bolje u seno, što sam tiše mogla. Čujem vrata na pojati škripe, otvaraju se. Uđe zlotvor pa pravo na me'. Ko da mu mrak i seno ne smetaju. Dohvati me za stopalo i povuče. Ritnuh se, sine, te ga udari' koliko je u meni bilo damara.
Ali to ne pomognu. Izvuče me iz sena ko da u meni nema pola kila. Mesečina uprla kroz otvorena vrata na pojati pa pala pravo na njegovo lice. Zin'o, reko’ progutaće i pojatu, i mene, krvlju zaliven do pasa. Nešto zakmeča napolje i tek tada videh dete, ne starije od deset leta. Prekrstih se pa potrča' te ga ugrabim za ruku i s' ono dete trkom prema crkvi.
{Dolazimo do zaključka da fale najmanje dvije stranice, jer iz izvještaja carskog načelnika Frombalda se da zaključiti kako su njega (Frombalda), miještani obavjestili o smrti devet ljudi za sedam dana}.
{Fali polovina prvog reda na narednoj stranici}, Blagoje, Marko, Todor, Milovoje od petnaest leta dete, Ljutica, i Radoševica juče isto umrela. Dođe opet pop Radovan i dovede još i popa Duška, iz parohije, i onog carskog žandara. Tri puta su, sine, išli po tog žandara dok ga ne premoliše da dođe. Odo’ na groblje i ja. Kad vidim već iskopali raku i otvaraju sanduk. Primako se i pogledam kad Petar isti k'o kad su ga u sanduk zatvorili. Samo sad mu iz usta curi malo krvi a oko očiju beše isto pocrnio. Baš k'o kad je dolazio po noći. Nokti mu narasli da Bog sačuva, a koža mu se podmladila. Zaoštriše nekakav kolac i probodoše ga kroz srce. Linu mu krv na usta i na uši. Onda ti navališe na nj' granja i uždiše ga. Nalagaše vatru sve dok od tela ne osta samo pepeo. Eh, Bog nek' nas sakloni, pomišlja' da je sve gotovo, sine. Vratim se kući žalosna, a opet srećna što nema zlotvora više. Sinoć po prvi put nakon duga vremena odem s mirom na počinak. Kad usnim ti ga u san. Stoji k'o kad smo mladi bili, smeje se. Ja mu priđem, a on se u to promeni, pa posta 'naki k'o u sanduk što je bio. „Ja ću te pratiti što god da činiš,” zakrklja prema meni i pruži one koščate ruke. Tu sam skočila iz sna i istrčala iz kuće. I ni sama ti ne znam kako sam svu noć išla, evo, dok ne dođoh u jutros pred zoru rod. Ne vraćam se više u Kisilovu, nek' im je prosta i kuća i imanje.
Dodatak:
Gospođa Papadopulu je smiještena na odijeljenje psihijatrijske bolnice. Doktor mi je saopštio kako je drže vezanu za krevet. Raspitivao se o prvim simptomima i još nekim detaljima koje ne bih iznosio ovdje. Njegove riječi postepeno utihnuše uprkos činjenici da su mu se usta i dalje otvarala i da mi se sasvim smireno obraćao. Mene po prvi put podiđe nekakva vrelina. U čudu sam posmatao, preko njegovog ramena, lišće koje je vijetar nosio preko dvorišta bolnice dva sprata pod nama. Obuze me panika koju sam jedva savladao, zahvaljujući ničemu drugom do poznavanju simptoma Gospođe Papadopulu. Po prvi put sam bio u stanju jasno čuti njegovo šušturenje kao da sam i sam list na tom vijetru.
Te noći je umreo Milorad Marković, unuk onoga Sime što je, kažu, od Beograda došao da živi u Kisilovu. I on je imao iste rane na vratu kao i Todor, i Radoš. Ja nisam... {fali ostatak stranice}.
Uzbunila se Kisilova, neki povedoše decu u druga sela kod familije. Dolazili su na moja vrata, pomagali, tražili da im reknem zašto ih je Petar u crno zavio? Šta da im kažem, sine? Svima ponavljam kako je Petar mrtav.
Dođe u podne ponovo pop Radovan, i veli, ’oće da iskopavaju Petra. Izađem sa njim u groblje. Skupilo se a selo, ’oće da kopaju. Pop ih umiri blagim rečima, i reče da se bez carskog načelnika tako nešto ne može raditi. Zamoli ih da pričekaju do sutra, te da će on odma’ poći da ga dovede. Ljudi se počeše razilaziti, al’ znala sam da su u pravu. Zemlja na grobu beše suva i ispucala k'o da je zajalovila. Pop očita molitvu, okadi grob, te mi odosmo. Svraćala sam ga u kuću al’, ne hte. Premišljala sam ’de da zanoćim, nije mi se u kuću ulazilo. Odlučim da pođem u pojatu i legnem u seno. Mislila sam neće me naći tamo. Tako i uradih, zavukoh se u seno da čekam zoru u nad’ Boga. Vrućina pod senom, sine, ne možeš zaspati. Eto ti, u neki vakat, zalajaše kerovi. Znala sam odma’ šta je. Čujem ga lupa na vrata od kuće. Provirim kroz crep i vidim zlotvora na mesečini. Okreće se oko sebe. Niti ulazi u kuću, niti se mrda s praga. Ćutim ja, okamenila se od straha. Kad se on najednom okrenu pa pogleda put pojate. Uvučem se brže-bolje u seno, što sam tiše mogla. Čujem vrata na pojati škripe, otvaraju se. Uđe zlotvor pa pravo na me'. Ko da mu mrak i seno ne smetaju. Dohvati me za stopalo i povuče. Ritnuh se, sine, te ga udari' koliko je u meni bilo damara.
Ali to ne pomognu. Izvuče me iz sena ko da u meni nema pola kila. Mesečina uprla kroz otvorena vrata na pojati pa pala pravo na njegovo lice. Zin'o, reko’ progutaće i pojatu, i mene, krvlju zaliven do pasa. Nešto zakmeča napolje i tek tada videh dete, ne starije od deset leta. Prekrstih se pa potrča' te ga ugrabim za ruku i s' ono dete trkom prema crkvi.
{Dolazimo do zaključka da fale najmanje dvije stranice, jer iz izvještaja carskog načelnika Frombalda se da zaključiti kako su njega (Frombalda), miještani obavjestili o smrti devet ljudi za sedam dana}.
{Fali polovina prvog reda na narednoj stranici}, Blagoje, Marko, Todor, Milovoje od petnaest leta dete, Ljutica, i Radoševica juče isto umrela. Dođe opet pop Radovan i dovede još i popa Duška, iz parohije, i onog carskog žandara. Tri puta su, sine, išli po tog žandara dok ga ne premoliše da dođe. Odo’ na groblje i ja. Kad vidim već iskopali raku i otvaraju sanduk. Primako se i pogledam kad Petar isti k'o kad su ga u sanduk zatvorili. Samo sad mu iz usta curi malo krvi a oko očiju beše isto pocrnio. Baš k'o kad je dolazio po noći. Nokti mu narasli da Bog sačuva, a koža mu se podmladila. Zaoštriše nekakav kolac i probodoše ga kroz srce. Linu mu krv na usta i na uši. Onda ti navališe na nj' granja i uždiše ga. Nalagaše vatru sve dok od tela ne osta samo pepeo. Eh, Bog nek' nas sakloni, pomišlja' da je sve gotovo, sine. Vratim se kući žalosna, a opet srećna što nema zlotvora više. Sinoć po prvi put nakon duga vremena odem s mirom na počinak. Kad usnim ti ga u san. Stoji k'o kad smo mladi bili, smeje se. Ja mu priđem, a on se u to promeni, pa posta 'naki k'o u sanduk što je bio. „Ja ću te pratiti što god da činiš,” zakrklja prema meni i pruži one koščate ruke. Tu sam skočila iz sna i istrčala iz kuće. I ni sama ti ne znam kako sam svu noć išla, evo, dok ne dođoh u jutros pred zoru rod. Ne vraćam se više u Kisilovu, nek' im je prosta i kuća i imanje.
Dodatak:
Gospođa Papadopulu je smiještena na odijeljenje psihijatrijske bolnice. Doktor mi je saopštio kako je drže vezanu za krevet. Raspitivao se o prvim simptomima i još nekim detaljima koje ne bih iznosio ovdje. Njegove riječi postepeno utihnuše uprkos činjenici da su mu se usta i dalje otvarala i da mi se sasvim smireno obraćao. Mene po prvi put podiđe nekakva vrelina. U čudu sam posmatao, preko njegovog ramena, lišće koje je vijetar nosio preko dvorišta bolnice dva sprata pod nama. Obuze me panika koju sam jedva savladao, zahvaljujući ničemu drugom do poznavanju simptoma Gospođe Papadopulu. Po prvi put sam bio u stanju jasno čuti njegovo šušturenje kao da sam i sam list na tom vijetru.
Pripovjetka Izvještaj iz sela Kisilova je prvi put objavljena u Zbirci čudnih priča, Anatomica de somniis, 2014. godine.
