Lica u drvetu
rijeme je bilo takvo da se moglo zaključiti kako stiže proljeće, mada su dani još uvjek bili kratki. Ptice su veselo pijevale a snijeg se topio pretvarajući mali potok u veselu rijeku grgoljavih slapova.
Isporuka debala na kojoj smo radili čitavu zimu konačno je bila spremna. Iza moje pilane se uzdizala poput drvenog brda. Bijahu to uglavnom debla koja smo posijekli na istočnoj strani planine. Dok je bilo snijega lako smo ih izvlačili ali onda se iznenada otopio pretvarajući staze u blatnjave kanale. Mehanizacija nije mogla prići te smo koristili volove i konje. Ni sa njima ne bijaše lako, uglavnom smo ustajali iza ponoći kada bi blato mrznulo. Životinje su se klizale u potrazi za boljim osloncem a mi smo bili pospani i umorni. Gotovo mijesec dana smo tako izvlačili do jutarnjih sati. Nakon što bi kaljuga počela da se otapa slali smo životinje u štalu a mi bi prelazili bi na siječu.
Porudžbina je bila rekordna, te da bi obavili posao na vrijeme, priključio nam se i komšija Aleksa. Rado smo ga prihvatali u tim jer je bio velik i snažan čovijek. Odmah je stavio do znanja da ne želi da radi za platu. Predložio je da platimo šumaru da mu doznači hrastovinu po cijeni koja je bila samo predvidjena za pilanu. Odmah sam prihvatio tu pogodbu. Bijaše to ugovor bez papira koji je svima donosio profit. Šumar je dobijao ekstra novac, za mene je bilo jeftinije nego da platim dvije plate Aleksi a on će od namještaja kojeg planira da izradi, u gradu, zaraditi mnogo više od moje dvije plate.
Došao je i ponedjeljak kada je trebalo da ispunim svoj dio pogodbe. Moj tim je otišao na obradu drveta a ja sam se zaputio niz sokak do obližnje kafane. Kao što sam i pretpostavljao šumar bijaše tamo, sam za šankom, nad praznom rakijskom čašicom i pogleda krvavog od nespavanja. Pijanim očima je zvrljio unaokolo u potrazi za žrtvom koja bi mu platila sledeću turu. Nakašaljah se od kafanskog dima i šumarevog kiselog mirisa. Kada me ugleda radosno zakoluta prema meni. Šapnuh mu diskretno na uho da mi je potreban a stari lisac se nasmiješi te mi dade znak da izađemo. Jedva dočekah da izađem napolje na svijež planinski vazduh koji mi popravi raspoloženje. Šumar se pak namršti kad mu objasnih da Aleksa ima specijalnu porudžbinu namještaja od hrastovog drveta.
-Hrastovine ima samo gore kod Babinog Nestanka, reče on mrzovoljno pa čežnjivo pogleda prema kafani. Pomislih da neće prihvatiti ponudu te povećah sumu novca. Stari lisac se isceri pljunu u stranu pa mi ispruži koščati dlan u znak pogodbe. Sačekah ga da uzme torbu sa doznakama te krenusmo.
Nebrojeno puta sam bio na proplanku koji je nosio to čudno ime. Bio je to nepristupačan teren za berbu drveta te zbog toga nikada niko nije tamo sijekao, iako su neka od najvećih hrastovih debala rasla u tom području.
Aleksa nas je čekao pored nabujalog šumskog potoka te sva trojica krenusmo u planinu strmim kozijim stazama. Komšija je sa sobom nosio motornu testeru. Reče kako namjerava odmah posijeći stabala koja mu se doznače. Poželih da ga pitam kako namjerava da ih spustimo odozgo ali se predomislih. Peli smo se oko sat vremena kad napokon stigosmo do izvora koji na svom vrelu bijaše širok preko deset metara. Pregazismo ga oprezno koračajući po velikim oblutcima što su virili iz hladne planinske vode. Na drugoj obali sijedosmo pored ruševina starog paganskog hrama da predahnemo. Aleksa poturi motornu testeru uspravno i izvadi tanku turpiju te poče da oštri lanac. Šumar izvadi kobasicu i džepni nožić te poče da otkida komade i jede. Odbih parče koje mi ponudi te se zagledah u ruševinu.
Dok smo sijedili tako uvuče se neka tegobna tišina među nas. Gotovo pa se osjetih neprijatno u njihovom društvu.
-Još nam samo fale Zvijerovile, dobaci šumar kad pojede kobasicu. Otrese mrve sa pantalona i obrisa rukavom masnu bradu pa zatvori nožić i spakova ga u džep.
-Šta su Zvijerovile, upita Aleksa i prestade da oštri lanac. Ni ja nikada ne čuh za takvo nešto ali ne rekoh ništa. Šumar dohvati nekakvo drvce umoči ga u vodu pa otpoče da čisti ostatke kobasice između zuba. Kada ih očisti poče da pripovijeda:
-Zvijerovile su ti moj prijatelju utvare kojima su u mom selu majke plašile đecu da bi bila poslušna. Ako ne uradiš to i to doći će Zvijerovile po tebe! Teško je povijerovati da ti Aleksa, koji si iz ovog našeg kraja, nikada nisi čuo za njih.
-Tek smo na pola puta, bolje bi bilo da krenemo ako za dana želimo da se vratimo u selo, rekoh te njih dvojica smijesta ustadoše. Aleksa prebaci testeru preko ramena pa nastavismo terenom koji je sada već bivao manje strm.
-Na prvi dan proljeća niko od dijece nije izvodio ovce u planinu. Pričalo se da, navodno, Zvijerovile trče kroz šumu. Ljudi su nestajali na taj dan. Moja stara me je posebno upozoravala da ne idem prema Babinom Nestanku. Znaš li da je onomad čitav puk njemačkih vojnika nestao kod Babinog Nestanka. Zvijerovile su izašle iz đavolje ruševine te su skrenule dušmane koji su išli da nam spale selo, šumar stanji glas oponašajući svoju majku.
-E baš si našao šta da nam pričaš, izgleda da ti je rakija spržila i mozak pored jetre, ubacih se u namjeri da ga prekinem jer mi se nije dopadao njegov zlokobni ton a ni Aleksina tišina.
-Šta je đavolja zidina, upita Aleksa iznenada gotovo kroz osmijeh te i meni laknu. Šumar se i sam nasmija dunu u dlanove pa nastavi.
-Đavolja zidina prijatelju moj je ova dolje gomila kamenja gdje smo se odmarali. To je stari hram iz vremena prije nego su hrišćanstvo i islam došli u ove naše krajeve. Tu su se prirodi molili naši daleki pretci u molitvama koje su sami smišljali. Već 'iljadu-ipo godina to je hrpa kamenja i sumnjam da šta veće od miša ili zmije može izaći iz te gomile, doda on pa pljunu u stranu. Ja sa uzvisine pogledah u smijeru paganskog hrama pod nama spreman da pitam nešto ali šumar doda kako je bolje da požurimo ako želimo da doznačimo nekoliko dobrih stabala i da se vratimo dok je još dan. Za divno čudo još se i zaputi odlučnim korakom te nas obojicu preteče.
-Nebi valjalo da je tvoja majka bila u pravu promrmlja Aleksa sebi u bradu, danas je prvi dan proljeća. Ja progutah svoje pitanje a šumar već bijaše odmakao pedesetak metara uz stranu te prošaputah da bi trebao da zna da ne postoje Zvijerovile i da je bolje poslušati starog lisca i požuriti.
Nakon sat vremena stigosmo do Babinog Nestanka. Pred nama je počinjala stara hrastova šuma. Sijedoh na kamen da srolam cigaretu a njih dvojica zađoše među prva stabla da odaberu ona koja će doznačiti. Uskoro se začu i brektav zvuk motorne testere.
Isporuka debala na kojoj smo radili čitavu zimu konačno je bila spremna. Iza moje pilane se uzdizala poput drvenog brda. Bijahu to uglavnom debla koja smo posijekli na istočnoj strani planine. Dok je bilo snijega lako smo ih izvlačili ali onda se iznenada otopio pretvarajući staze u blatnjave kanale. Mehanizacija nije mogla prići te smo koristili volove i konje. Ni sa njima ne bijaše lako, uglavnom smo ustajali iza ponoći kada bi blato mrznulo. Životinje su se klizale u potrazi za boljim osloncem a mi smo bili pospani i umorni. Gotovo mijesec dana smo tako izvlačili do jutarnjih sati. Nakon što bi kaljuga počela da se otapa slali smo životinje u štalu a mi bi prelazili bi na siječu.
Porudžbina je bila rekordna, te da bi obavili posao na vrijeme, priključio nam se i komšija Aleksa. Rado smo ga prihvatali u tim jer je bio velik i snažan čovijek. Odmah je stavio do znanja da ne želi da radi za platu. Predložio je da platimo šumaru da mu doznači hrastovinu po cijeni koja je bila samo predvidjena za pilanu. Odmah sam prihvatio tu pogodbu. Bijaše to ugovor bez papira koji je svima donosio profit. Šumar je dobijao ekstra novac, za mene je bilo jeftinije nego da platim dvije plate Aleksi a on će od namještaja kojeg planira da izradi, u gradu, zaraditi mnogo više od moje dvije plate.
Došao je i ponedjeljak kada je trebalo da ispunim svoj dio pogodbe. Moj tim je otišao na obradu drveta a ja sam se zaputio niz sokak do obližnje kafane. Kao što sam i pretpostavljao šumar bijaše tamo, sam za šankom, nad praznom rakijskom čašicom i pogleda krvavog od nespavanja. Pijanim očima je zvrljio unaokolo u potrazi za žrtvom koja bi mu platila sledeću turu. Nakašaljah se od kafanskog dima i šumarevog kiselog mirisa. Kada me ugleda radosno zakoluta prema meni. Šapnuh mu diskretno na uho da mi je potreban a stari lisac se nasmiješi te mi dade znak da izađemo. Jedva dočekah da izađem napolje na svijež planinski vazduh koji mi popravi raspoloženje. Šumar se pak namršti kad mu objasnih da Aleksa ima specijalnu porudžbinu namještaja od hrastovog drveta.
-Hrastovine ima samo gore kod Babinog Nestanka, reče on mrzovoljno pa čežnjivo pogleda prema kafani. Pomislih da neće prihvatiti ponudu te povećah sumu novca. Stari lisac se isceri pljunu u stranu pa mi ispruži koščati dlan u znak pogodbe. Sačekah ga da uzme torbu sa doznakama te krenusmo.
Nebrojeno puta sam bio na proplanku koji je nosio to čudno ime. Bio je to nepristupačan teren za berbu drveta te zbog toga nikada niko nije tamo sijekao, iako su neka od najvećih hrastovih debala rasla u tom području.
Aleksa nas je čekao pored nabujalog šumskog potoka te sva trojica krenusmo u planinu strmim kozijim stazama. Komšija je sa sobom nosio motornu testeru. Reče kako namjerava odmah posijeći stabala koja mu se doznače. Poželih da ga pitam kako namjerava da ih spustimo odozgo ali se predomislih. Peli smo se oko sat vremena kad napokon stigosmo do izvora koji na svom vrelu bijaše širok preko deset metara. Pregazismo ga oprezno koračajući po velikim oblutcima što su virili iz hladne planinske vode. Na drugoj obali sijedosmo pored ruševina starog paganskog hrama da predahnemo. Aleksa poturi motornu testeru uspravno i izvadi tanku turpiju te poče da oštri lanac. Šumar izvadi kobasicu i džepni nožić te poče da otkida komade i jede. Odbih parče koje mi ponudi te se zagledah u ruševinu.
Dok smo sijedili tako uvuče se neka tegobna tišina među nas. Gotovo pa se osjetih neprijatno u njihovom društvu.
-Još nam samo fale Zvijerovile, dobaci šumar kad pojede kobasicu. Otrese mrve sa pantalona i obrisa rukavom masnu bradu pa zatvori nožić i spakova ga u džep.
-Šta su Zvijerovile, upita Aleksa i prestade da oštri lanac. Ni ja nikada ne čuh za takvo nešto ali ne rekoh ništa. Šumar dohvati nekakvo drvce umoči ga u vodu pa otpoče da čisti ostatke kobasice između zuba. Kada ih očisti poče da pripovijeda:
-Zvijerovile su ti moj prijatelju utvare kojima su u mom selu majke plašile đecu da bi bila poslušna. Ako ne uradiš to i to doći će Zvijerovile po tebe! Teško je povijerovati da ti Aleksa, koji si iz ovog našeg kraja, nikada nisi čuo za njih.
-Tek smo na pola puta, bolje bi bilo da krenemo ako za dana želimo da se vratimo u selo, rekoh te njih dvojica smijesta ustadoše. Aleksa prebaci testeru preko ramena pa nastavismo terenom koji je sada već bivao manje strm.
-Na prvi dan proljeća niko od dijece nije izvodio ovce u planinu. Pričalo se da, navodno, Zvijerovile trče kroz šumu. Ljudi su nestajali na taj dan. Moja stara me je posebno upozoravala da ne idem prema Babinom Nestanku. Znaš li da je onomad čitav puk njemačkih vojnika nestao kod Babinog Nestanka. Zvijerovile su izašle iz đavolje ruševine te su skrenule dušmane koji su išli da nam spale selo, šumar stanji glas oponašajući svoju majku.
-E baš si našao šta da nam pričaš, izgleda da ti je rakija spržila i mozak pored jetre, ubacih se u namjeri da ga prekinem jer mi se nije dopadao njegov zlokobni ton a ni Aleksina tišina.
-Šta je đavolja zidina, upita Aleksa iznenada gotovo kroz osmijeh te i meni laknu. Šumar se i sam nasmija dunu u dlanove pa nastavi.
-Đavolja zidina prijatelju moj je ova dolje gomila kamenja gdje smo se odmarali. To je stari hram iz vremena prije nego su hrišćanstvo i islam došli u ove naše krajeve. Tu su se prirodi molili naši daleki pretci u molitvama koje su sami smišljali. Već 'iljadu-ipo godina to je hrpa kamenja i sumnjam da šta veće od miša ili zmije može izaći iz te gomile, doda on pa pljunu u stranu. Ja sa uzvisine pogledah u smijeru paganskog hrama pod nama spreman da pitam nešto ali šumar doda kako je bolje da požurimo ako želimo da doznačimo nekoliko dobrih stabala i da se vratimo dok je još dan. Za divno čudo još se i zaputi odlučnim korakom te nas obojicu preteče.
-Nebi valjalo da je tvoja majka bila u pravu promrmlja Aleksa sebi u bradu, danas je prvi dan proljeća. Ja progutah svoje pitanje a šumar već bijaše odmakao pedesetak metara uz stranu te prošaputah da bi trebao da zna da ne postoje Zvijerovile i da je bolje poslušati starog lisca i požuriti.
Nakon sat vremena stigosmo do Babinog Nestanka. Pred nama je počinjala stara hrastova šuma. Sijedoh na kamen da srolam cigaretu a njih dvojica zađoše među prva stabla da odaberu ona koja će doznačiti. Uskoro se začu i brektav zvuk motorne testere.
Ne sijećam se ko je prvi od njih dvojice vrisnuo. Dok sam trčao prema njima potajno sam se nadao da mi se samo pričinjelo ali onda se testera ugasi i nasta muk. Zastadoh iznenađen a onda začuh šumara kako doziva u pomoć. Protrčah kroz šiblje i ukopah se u mijestu pred prizorom za koji me nisu mogli pripremiti ni najluđi snovi. Ugledao sam noge nesrećnog Alekse kako se tresu dok mu ostatak tijela doslovno bijaše usisan u deblo ogromnog hrasta. Pogledah prema šumaru kojeg je dograbilo drugo stablo. Njegova gornja polovina tijela i lijeva ruka još bijahu van debla. Gledao me izbezumljenim pogledom a zatim poče da maše i doziva u pomoć. Priiskočih odlučno i uhvatih ga za ruku. Nikada u životu nisam osjetio tako snažan stisak. Umalo da vrisnem od bola ali umjesto toga samo udahnuh duboko i povukoh ga ka sebi. Mogu se zakleti da sam ga izvukao za pedalj ili više prije nego ga drvo povuče u sebe takvom silinom da je čitav nestao u treptaju oka povlačivši i moju ruku za sobom. Pokušah da se oslobodim ali već bijaše kasno. Deblo mi zgrabi cijelu šaku i ne htrjede je pustiti. Pokušao sam da ostatak tijela držim podalje ali stablo poče milimetar po milimetar da me uvlači u sebe. Panično sam dozivao upomoć dok me glas ne izdade ali niko me tamo nije mogao čuti. Kada mi deblo dođe do podlaktice shvatio sam da ću umrijeti. Ugledah motornu testeru pored noge na zemlji. Odlučih da sa njom napadnem drvo. Gurnuh nogu u njen rukohvat a slobodnom rukom potegnuh trzavicu. Motorka štektavo zabrunda te je podigoh u vis iznad glave stežući ručku sa dugmetom za gas. Vrisak testere odjeknu planinom a miris benzina zapuhnu moje nozdrve. Oborih mač, onoliko koliko mi je to položaj dozvoljavao, i prislonih ga na stablo. U istom trenutku drvo mi stisnu ruku takvom silinom da mi zaigraše bijele tačkice pred očima od bola. Testera odskoči od kore a zatim skliznu niz nju pravo na moju zarobljenu ruku. Prošla je kroz ruku poput noža kroz maslac a zatim pade na zemlju i ugasi se. Ja odskočih od drveta a krv šiknu na sve strane. U panici istrčah iz šume ostavljajući drugu polovinu ruke u drvetu. Glas mi se povrati te počeh da vrištim u bolu i panici tako da sam mislio da me č uju stotinu kilometara u krug. Babin Nestanak zaplesa pred mojim očima i padoh licem u travu.
Probudio sam se u kolibi kuma Milana. Sudbina je htjela da je on tog dana lovio nedaleko od Babinog Nestanka i da je čuo moje zapomaganje. Htjedoh da pogledam u ono što je ostalo od ruke ali on mi okrenu glavu na drugu stranu. Ugledah njegovo lice kako se nadvija nada mnom a onda mi izmedju zuba gurnu kaiš i prisloni usijano siječivo na moju ranu kako bi spalio krvne sudove i zaustavio krvarenje. Od bola koji se zakuca u moj potiljak izgubih svijest i ponovo potonuh u tamu.
Probudio sam se u kolibi kuma Milana. Sudbina je htjela da je on tog dana lovio nedaleko od Babinog Nestanka i da je čuo moje zapomaganje. Htjedoh da pogledam u ono što je ostalo od ruke ali on mi okrenu glavu na drugu stranu. Ugledah njegovo lice kako se nadvija nada mnom a onda mi izmedju zuba gurnu kaiš i prisloni usijano siječivo na moju ranu kako bi spalio krvne sudove i zaustavio krvarenje. Od bola koji se zakuca u moj potiljak izgubih svijest i ponovo potonuh u tamu.
Prošlo je više od četiri mijeseca od tog događaja. Ljeto je bilo u jeku i ja sam se oporavio. Policija je dolazila nekoliko puta da me ispituje o Aleksi i šumaru. Držao sam se priče o čoporu vukova koji nas je napao u šumi. Znao sam da njima dvojici nema spasa bez obzira šta ja ispričam. Dani su prolazili kako-tako ali večerima nisam mogao da spavam. Sanjao sam da debla iza pilane ustaju i sve nas gutaju u slast. Želio sam da te more prestanu zato odlučih da se vratim Babinom Nestanku iako nisam znao šta bi mogao vidjeti tamo.
Jednog julskog jutra konačno skupih hrabrost i zaputih se sam u planinu. Dan je bio vedar i nekoliko jastučastih oblačića je lijeno krstarilo nebom. Kod ostataka ruševina hrama zastadoh te se napih vode a onda bez zadžavanja nastavih uskom zaraslom stazom. Kada se konačno uspeh do poprišta nesrećnog događaja stadoh kao ukopan da sa odstojanja posmatram prva stabla i puzavice koje su ih sada okivale širokim zelenim lišćem. Nakon što povratih dah i samopouzdanje zađoh među hrastove sa oprezom, poput miša koji zna da ga zmija vreba. Uskoro ugledah zarđalu motornu testeru zaraslu u visoku travu. Pogledah prema stablu koje je usisalo Aleksu i opazih neobičnu anomaliju na kori. Zagledah se malo bolje a onda me obli hladan znoj od onoga u šta sam gledao. Svako ko bi se bolje zagledao u deblo ne bi mogao a da ne vidi Aleksino lice u grču bola iscrtano pukotinama u kori. Prođoh i pogledah drugo stablo, ono koje je progutalo šumara i moju ruku. Nakon kratke pretrage ugledah i njega u ispucaloj kori. Njegova usta bijahu širom razjapljena u grimasi bolnog vriska. Krenuh oprezno od debla do debla. Ona mlađa ne imadoše lica, međutim pojedina od njih, pretežno ona starija, imaše i po tri ili četiri i svima njima bijaše zajednička grimasa bola i panike na licu. Užurbano se zaputih kući pazeći da se ne sapletem od kvrgave žile.
-Vratiću se, doviknuh stablima kad izađoh iz šume, vratiću se sa benzinom i šibicama!
Jednog julskog jutra konačno skupih hrabrost i zaputih se sam u planinu. Dan je bio vedar i nekoliko jastučastih oblačića je lijeno krstarilo nebom. Kod ostataka ruševina hrama zastadoh te se napih vode a onda bez zadžavanja nastavih uskom zaraslom stazom. Kada se konačno uspeh do poprišta nesrećnog događaja stadoh kao ukopan da sa odstojanja posmatram prva stabla i puzavice koje su ih sada okivale širokim zelenim lišćem. Nakon što povratih dah i samopouzdanje zađoh među hrastove sa oprezom, poput miša koji zna da ga zmija vreba. Uskoro ugledah zarđalu motornu testeru zaraslu u visoku travu. Pogledah prema stablu koje je usisalo Aleksu i opazih neobičnu anomaliju na kori. Zagledah se malo bolje a onda me obli hladan znoj od onoga u šta sam gledao. Svako ko bi se bolje zagledao u deblo ne bi mogao a da ne vidi Aleksino lice u grču bola iscrtano pukotinama u kori. Prođoh i pogledah drugo stablo, ono koje je progutalo šumara i moju ruku. Nakon kratke pretrage ugledah i njega u ispucaloj kori. Njegova usta bijahu širom razjapljena u grimasi bolnog vriska. Krenuh oprezno od debla do debla. Ona mlađa ne imadoše lica, međutim pojedina od njih, pretežno ona starija, imaše i po tri ili četiri i svima njima bijaše zajednička grimasa bola i panike na licu. Užurbano se zaputih kući pazeći da se ne sapletem od kvrgave žile.
-Vratiću se, doviknuh stablima kad izađoh iz šume, vratiću se sa benzinom i šibicama!
